Sindrom hroničnog umora-10 psiholoških smernica za oporavak

Sindrom hroničnog umora-nevidljiva bolest,  sa nepoznatim lekom, mnogo magle i moždane i ove druge u životu neizvesnosti. U životu gde nemate jasne ciljeve, jer planirate nešto, a bolest vas poklopi i opomene „Ne možeš dalje, sad stani“!!! I sve je neizvesno, da li ćete moći da radite, imate porodicu, da li ćete moći o sebi da brinete…ali….

U ovom tekstu ćete krenuti u nepoznatu avanturu, upoznavanja sebe i promišljanja o sebi…o vašim garnicama, mogućnostima, izborima..

Prvo ćete to raditi, jer bolest od vas zahteva. A onda kada osetite lepotu samospoznaje, samosvesnosti, samorefleksije (mogućnost da sagledavate sebe iznutra), nećete želeti da prestanete…

Oporavak od ovog sindroma zaista deluje u prvi mah,  kao nemoguća misija, deluje da nikad neće biti bolje. Deluje da taman kad mislite da izlazite iz mora simptoma, zapljusne vas novi talas koji vas obori i doslovece ostavi da ležite na pesku, i u blatu….ali…

Oporavak mora biti pun brige o sebi, svom telesnom i duševnom stanju. Oporavak definitivno zahteva zdravu dozu sebičluka.

Mislim da je utešno to, da je danas  lakše imati Sindrom hroničnog umora, nego pre 20 godina, kada je oboljenje bilo još manje poznato i priznato i kada nije bilo na internetu na stotine priča oporavka, uspešnog izlaska iz bolesti.

Nekom je trebalo 5, nekom 20 godina….ali uspeli su!!!

To su ljudi sa inspirišućim, divnim pričama i sa mnogo zajedničkih osobina, sa psihološkog stanovišta gledano. Veliki deo njih ima hipersenzitivni  nervni sistem ili perfekcionističke tendencije koje pripataju takozvanom A tipu ličnosti.

To su ljudi koji su bezgranično trošili sebe, svoju energiju na druge, koji su uvek imali visoke ciljeve i rezultate…i virusna infekcija bi recimo bila poslednja kap u moru svih stresova koji su se pre nje desili…i dovela  bi organizam u stanje potpunog kolapsa.

 

Sindrom hroničnog umora-kako krenuti na put oporavka?

Treba krenuti polako, ali  čvrsto uvereni u to da ćete se izlečiti. Jer,  ukoliko vi sami u izlečenje ne verujete, male su šanse da će se ono i desiti.  Ovde zaista važi parola NIKADA NE ODUSTAJTE! Kao i pravilo da ne možete imati potpunu kontrolu nad oporavkom.

To će biti put sa mnogo uspona i padova. Bitno je te padove ublažiti i izaći iz reaktivnog moda u ponašanju i posmatranju bolesti i samog oporavka.

Možete verovatu u sebe, svoju rezilijentnost. Možete praktikovati molitvu ili neka druga duhovna učenja. To je individualno i to je na vama. Jer u ovoj bolesti lek za svakog je drugačiji. Kao što je svako od nas, u njoj drugačiji.

 

Smernice za psihološki oporavak

1. Lečenje traume unutrašnjeg deteta: kada preživljavate gomilu najrazličitijih sumptoma,  to je svakoko traumatično iskustvo hronične bolesti na svakog pojedinca. U svima nama leži jedno dete, zapravo ima ih  dvoje :), gledano očima transkacione analize.

Jedno srećno i jedno besno dete. I što ste u ranom razvoju i detinjstvu imali više stresora, potresa, gubitaka, osećaja nedovoljnosti, zanemarivanja, trauma. To će u vama odraslima to tužno dete se jače poajavljivati, sa besom i tugom.

Posebno kroz ovu bolest. Zagrlite to dete u sebi i utešite ga, sada ste odrasli. Recite mu da će biti bolje. I to mnogo puta, jer to je proces i treba vremena da vam to nesigurno dete poveruje. U tome vam može pomoći knjiga Štefani Štal „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“. Nedvosmisleno je dokazano da psihološka ili emocionalna trauma u detinjstvu, veoma povećava rizik od razvoja hroničnih bolesti u odraslom dobu!

2. Lečenje kompleksnog postraumatskog stresnog poremećaja: za razliku od klasičnog PTSPa koji se dešava na primer na jedno intezivno traumatično iskustvo, kompleksni PTSP je mnogo više od toga i podjednako razoran. Kompleksni PTSP nastaje kada manje intezivni stresori deluju na osobu u dužem vremenskom periodu, mesecima i godinama. Moguće je da kompleksni PTSP može biti uzrok, ali i posledica sindrma hroničnog umora.

 

Za više informacija o kompleksnom PTSPu pročitajte na linku: https://www.google.com/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=&cad=rja&uact=8&ved=2ahUKEwiblaLm-MH-AhUPOewKHchhC98QFnoECA8QAQ&url=https%3A%2F%2Fwww.epsihoterapija.com%2Fblog%2Fkompleksna-traumatska-reakcija%2F&usg=AOvVaw0is2CjX8Z_7m01t7Lhe3Uy

 

3.Prihvatanje svoje hipersenzitivnosti ili različitosti:

Veliki broj obolelih spada u kategoriju osoba sa hipersenzitivnim nervnim sistemom. To su ljudi sa jakom intuicijom, izraženom empatijom, istančanom osetljivošću na različite vremenske, životne, emocionalne promene.

Njihov mozak je i struktorno drugačiji, dominantna je nelogička desna hemisfera mozga. To su kreativci, sanjari, često ljudi sa talentom otkrivenim ili skrivenim. I mislim da je negde grupa njih i ušla u ovu bolest, boreći se protiv svoje senzitivnosti, dajući više nego što su trebali. I onda su i shvatali da većina ljudi nije vraćala ni približno na sličan način, ni u onoj meri u kojoj su oni davali.

PRIHVATITE SVOJU SENZITIVNOST, JER ONA NIJE BOLEST, VEĆ DAR. SAMO U OVOM SINDROMU I SA TIM DAROM DAJTE SEBI ONO ŠTO STE DAVALI DRUGIMA I SIGURNA SAM DA REZULTATI NEĆE IZOSTATI! ŽIVITE U SKLADU SA TIM ŠTO JESTE, PA MAKAR SE TO NE DOPADALO MNOGIMA…

 

 

Sindrom hroničnog umora-postavite jasne granice

4. Postaviti jasne granice: u početku bolesti ovo je izuzetno važno, dok još uvek nemate uvide koliko vaše telo ili um mogu izdražati. Naučiti da kažete NE svemu što što vas opterećuje, preplavljuje i zbog čega se osećate gore. Znam da je ovo posebno teško i izazovno posebno obolelim sa malom decom.

Tu je potrebno da potražite pomoć svu onu, koju možete dobiti. Jer da gurate sami kroz sindrom je dosta teže i trajaće duže. Kada kažete NE drugima, ne predlažem da se pravdate i objašnjavate, jer i to troši vašu energiju. Recite to bez osećaja krivice…

Granice prema sebi,  znači da zastanete pre nego što uđete u potpuno pogoršanje, sa bilo kojom aktivnošću koja vam pogoršava stanje. Takođe je ne manje važno identifikovati sopstvene trigere. Šta je to što naš vas uvodi u pogoršanje? Trigeri su individualni i nisu isti za sve vas, kao i sama siptomatologija.

 

5.Umirite svoj nervni sistem

Sindrom hroničnog umora jeste izuzetno stresno stanje. I dok god ste anksiozni, neće biti bolje, dok anksioznost ne svedete na razumnu meru, simptomi će se pojačavati.

Kako da umirite nervni sistem to je potpuno na vama. Nekome će pomoći lagana fizička aktivnost, masaža, akupunktura, metode stimulacije parasimpatikusa, vežbe disanja, nekome meditacija ili joga, nekome molitva….niz nastavite sami…indivdualan je koliko i mi…sami

U nekim slučajevima potrebno je uvesti lekove, koji se mogu svakako kombinovati sa prethodnim metodama ili psihoterapijom. Smatram da je psihoterapetski proces jako važan u oporavku. Ko može da ga priušti treba da proba. Neka mišljenja su da u ovim sindromimama najbolje pomaže kognitivno-bihevioralni pravac psihoterapije.

U Americi su jako popularni takozvani retreninzi mozga, kao i EMDR psihoterapetski postupak za oslobađanje od traume. EMDR je dostupan i kod nas.

Prema mom mišljenju, najbolja psihoterapija je ona koju sebi možete da priuštite sa terapeutom, koji se trudi da vas razume.

 

Sindrom hroničnog umora-kako biti zahvalan?

 

6. Prihvatanje, strpljenje i zahvalnost: moguće da ćete pomisliti da je potpuna besmislica praktikovati zahvalnost u stanju koje je teško poput sindroma hroničnog umora….Ali praktikovanjem zahvalnosti za sve što ste u stanju da uradite, vodi vas u psihološku otpornost protiv ove bolesti.

Slabi ste, ograničenih mogućnosti i telesnih i mentalih često, ali ukoliko ste zahvalni na stvarima koje možete da radite, pa moćićete da menjate neurotransmitere u vašem mozgu. Da potstičete novo modiliranje mozga i veza mđu nervnim ćelijama (neuroplastičnost), da stvarate drugačije misli koje će vas voditi u drugačija ponašanja. I  dalje od negativnih misaonih obrazaca, u vezi sa svom patnjom koju proživljavate.

Prihvatiti da ste tu gde jeste, spletom životnih okolnosti i da vam ta bolest uz gomilu ograničenja, daje i puno vremena da angažujete sve resurse i kapacitete, i da kako se lečite,  postajete drugačija, u svakom smislu, zdravija i autentičnija verzija sebe.

O strpljenju ne bih dužila-svi koji su oboleli znaju koja je borba za strpljenje kada je ovaj sindrom u pitanju. Važno je da ne odustajete, stičite ga polako.

 

Za više informacija o efektu zahvalnosti na vaš nervni sistem moćete pročitati klikom na linku:

https://hronicniumor.com/resenje-za-anksioznost-nauka-o-zahvalnosti/

 

 

7. Živeti u sadašnjosti

Ovo može da bude teško i zdravim ljudima!!! I verovatno duplo teže kod obolelih od ovog sindroma. Ali ukoliko malo bolje razmislite sam sindrom vam ne ostavlja mnogo prostora, osim “ za život sada i ovde“.

Jer ukoliko prečesto postavljate ciljeve, dajete sebi rokove i gurate previše jako u budućnost zapećete u osećaju anksioznosti i poraza. Priroda bolesti je često nepredvidljiva. Ukoliko se vraćate u prošlost, žalite za prošlim životom i na svemu što vam je uskraćeno, velike su šanse da uđete u depresiju.

8. Živite u skladu sa svojim mogućnostima i ograničenjima:  već ste prihvatili da će sindrom neko vreme biti tu sa vama, da ćete morati ili ste promenili gomilu navika. Životni stil se menja. Stepen težine bolesti diktira tempo kojim bi trebali da se krećete napred.

Nije dobro stajati u jednom mestu predugo, ali ako je telo preslabo, dajte mu vremena da ojača. Prihvatiti slabo i limitirano telo, loš imuni sistem i gomilu drugih simptoma, nije lako. Ali pomaže kada to uradite. Nemojete imati nerealna očekivanja. Ne poredite svoj napredak po danima ili nedeljama, gledajte širu sliku. I nikada se ne poredite sa ljudima iz vaše okoline…

Ukoliko se stanje stalno pogoršava, zastanite oslušnite i zapitajte se …Šta to trigeruje? Šta se dešava u telu ili umu, što vas drži u blokadi? Ukoliko vidite i najmanje naznake progresa, dobro je, na pravom ste putu. Ali ne zaboravite da ovo nije sprint već maraton….

 

Sindrom hroničnog umora-spavanje

9. Spavanje i što bolji san: ukoliko uspete da regulišete san, na dobrom ste putu. Uradite sve što je potrebno, a vezano za lekove, suplementaciju ili hijgijenu spavanja. San nam je neophodan u procesu isceljanja, pojačeva prirodne telesne i moždane mehanizme za izlečenje. Dok vi spavati i vaš mozak i vaš imuni sistem, ukoliko je to spavanje donekle kvalitetno, ulažu ogroman napor samoizlečenja…

10. Jačajte samosvesnost i samorefleksiju: Šta to znači ? Znači da pratite svoju intuciju i jačate svesnost u vezi sa doživljajem svojih svojih simptoma, ne pojačavate ih negativnim emocijama, jednostavno shvatate da su tu, jer ste negde prešli granicu psihološkog,emocionalnog ili fizičkog stresa. I da će se smanjiti ukoliko im ne dajete prevlik značaj. Znam da je to teško. I sama ne mogu ovo uvek da postignem, ali većinu vremena uspevam.

I to je važno!!!

S druge strane ne krivite sebe za to što ste granicu prešli, jer to vam je nekada potrebno…da bi se osećali živim.

Samorefleksija je sposobnsost introspekcije, odnosnu samo-sagledavanje u sopstvenih emocija, kao i ponašanja koja ih prate. Samorefleksija je i dozvola da kada ste tužni date sebi prostora da budete tužni, ali i da ispitatete šta konkretno unutar vas dovodi do te emocije u datom momentu. Ovo je samo uprošćen i plastičan primer svega šta samorefleksija jeste.

Umesto zaključka

Ovaj tekst sam ja napisla. To je  moja percepcija i viđenje psihološkog podvodnog kamenja, koje nam može stajati na putu oporavka. Prvobitna zamisao je bila da bude kraći, ali kraće od ovog nije moglo 🙂

 

Ukoliko vam se tekst svideo ili smatrate ga korisnim podlite ga na svojim društvenim mrežama, jer će to doprineti vidljivosti mog bloga, a moguće da ćete nekome proslediti važnu informaciju !

Hvala na čitanju!

dr Vesna Ikonić Marinković