Šta održava sindrom hroničnog umora?

U ovom tekstu ćemo razjasiti, sve podvodno kamenje, koje se se može naći na putu oporavka. Trudiću se da dam odgovor na pitanje šta održava sindrom hroničnog umora…

 Nastavak normalnih aktivnosti prerano nakon početne infekcije

Ako zadržite svoj uobičajeni nivo aktivnosti – bilo da radite, vežbate ili brinete o deci kada imate infekciju, ili  nastavite skoro  na tom nivou to vas može uvesti u sindrom hroničnog umora, potrebno je samo da ste predisponirani i ako dovoljno često ponavljate takvo ponašanje. Na ovom problemu sam se spotakla ja! Pa ja bih iz svoje perspektive odgovorila  zanemarivanj, prvo nivo stresa u kom se nalazite, kao i zanemarivanje vaših simptoma koje vam telo šalje. Isto tako prevelik fokus na same simptome može biti jednako štetan. Te je potrebno naći taj fini balans…

Šta održava sindrom hroničnog umora-previše odmora nakon infekta

Iako je odmor na kratko vreme neophodan u toku akutne faze virusne bolesti i rekovalescencije, produženi odmor može otežati oporavak i izazvati različite probleme.  Dokazi jasno sugerišu da što duže odmarate nakon akutne virusne infekcije , više ćete simptoma imati šest meseci kasnije. Produženi odmor otežava  da ponovo  da postanete aktivni, što posledično povećava povećava umor. Predugo odmaranje će uticati na kardiovaskularni sistem, nervni sistem i mišićno-skeletni sistem, endokrini sistem.

Dobijanje zbunjujućih poruka o samoj bolesti i kako se nositi sa njom

Mnogi ljudi sa sindromom hroničnog umora ​​će potražiti savet ili lečenje od većeg broja lekara i iz više izvora, sa različitim pristupima ovom stanju. Mnogi ljudi sa  ističu da su od zdravstvenih radnika dobili savet o dugotrajnom morovanju, a ovaj savet je praćen i strahom samog pacijenta da će aktivnost pogoršati samu bolest.

Tako da se pacijent  i sam se zbuni oko stepena fizičke akivnosti koju sme ili može da radi. Moje mišljenje i iskustvo je da da je potrebna fizička ili mentalna aktivnost do granica sopstvene izdrživsti. Odnosno pronaći balans između kretanja i mirovanja.  Potrebno je postepeno i sporo podizati nivo aktivnosti i vraćati telo u kondiciju.

Prekomerna aktivnost koja se smenjuje sa dugotrajnim odmorom

Neki ljudi ovo nazivaju ‘obrazac skoka i kraha’, to je ona situacija kada oboleli od sindroma hroničnog umora ima dan u kome oseća da ima više energije, pa uradi mnoštvo stvari za koje u prethodno periodu nije imao snage i energije, nakon čega sledi pad energije i povno vraćanje u stanje mirovanja.

O patofziologiji sindroma hroničnog umora možete pročitati klikom na link: https://hronicniumor.com/sindrom-hronicnog-umora/

Šta održava sindrom hroničnog umora-poremećaj sna

Odlazak u krevet i ustajanje u neredovno vreme, odnosno nepostojalje čvrste strukture i normalnog dnevno-noćnog ritma. S druge strane previše odmaranja u toku dana može doprineti poremećenom i neosvežavajućem snu noću. Nedostatak kvalitetnog sna noću, (najmanje 6.5 h dubokog neprekinutog sna) može produbiti simptomatologiju sindroma hroničnog umora.

Za više informacija o nesanici možete naći klikom na link: https://bivits.com/blog/ostali/melatonin/nesanica-kao-podmukli-neprijatelj/

Fokusiranje na simptome, stres i neraspoloženje

Simptomi koje obično doživljavaju ljudi sa CFSom su uznemirujuću objektivno i naravno da ćete s vremena na vreme brinuti o njima. Ali sa druge strane što veći akcenat stavljate na simptome to je verovatnije da ćete se još gore osećati.

Mnogi ljudi sa sindromom hroničnog umora doživljavaju značajan i kontinuiran stres i probleme u njihovom životu kao rezultat njihove bolesti. Oni mogu uključivati jedan ili više od sledećih problema: finansijske poteškoće koje nastaju zbog odustajanja od posla ili smanjenja radnog vrenena, zabrinutost zbog zadržavanja posla ili praćenja studija, anksioznost zbog promenjene uloge u porodici kroz manje angažovanje u istoj, jer nisu sposobni da budu supružnici, roditelji, braća ili sestre kakvi su bili pre bolesti, što vodi u osećaj krivice.

Efekti sindroma hroničnog umora

• Kako se ti ljudi osećaju?

Fizički i mentalno ljudi  osećaju se iscrpljeno. Često ta iscrpljenost vodi u smanjenje aktivnosti, što posledično može dovesti do problema sa snom. Mada u nekim slučajevima  i poremaćaji spavanja uvode pacijenta u sindrom hroničnog umora.

Pojedini ljudi sa sindromom hroničnog umora spavaju previše, ali bez zdravog, okrepljujučeg sna,  drugi premalo ili isprekidano. Dolazi do narušavanja cirkadijalnog ritma, odnosno normalnog ritma budnosti i spavanja.

Mišićni bol i napetost se javljaju često kao posledica nedovoljne aktivnosti, što pacijenta dovodi u stanje začaranog kruga.

Osoba postaje neaktivna  zbog bola i umora, a sama neaktivnost pogoršava bol i umor.  Često u ovom stanju pacijent biva protumačen kao depresivan i biva poslant na psihijatrijskio ispitivanje.  Većina pacijenta  sa   CFSom ima želju i volju da radi sve one stvari koje je nekada radili, i tu mislim da je ta fina linija i razlika između telesnih manifestacija depresije i  CFSa. Volja je ono što nedostaje depresivnim pacijentima.

Rizik od depresivne epizode i anksioznosti kao odgovor na bolest!?

Nažalost ljudi sa sindromom hroničnog umora jesu potancijalno u riziku,  da usled hroničnog bola i nadostatka podrške skundarno uđu u depresiju ili anksiozne poremećaje. Ali isto tako mislim da hipersenzitivni nervni sistem i anksioznost, mogu biti pokretači ovog sindroma, kao i pognsko gorivo za opstanak bolesti! Sada je pitanje, šta je tu satrije?

U sindromu hroničnog umora često se javlja tuga, ljutnja  i žaljenje za prošlim životom.  Za svojom energijom koje više nema u toj meri i potrebno je vrema da se prežali, da čovek ojača i shvati da mora da se prilagodi svojim drugačijim mogućnostima.

Kognitivno ljudi primećuju promene, često gubitak kratkotrajne memorije, koncentracije, opisuju moždanu maglu što ide pod ruku sa nedostatkom kvalitetnog sna.  A nedostatak kvalitetnog sna onemogućava mozgu da u toku noći “prečisti” adenozin, molekul koji nam u normalnim okolnostoma pomaže da zaspimo, ali kada je prisutan u prevelikoj koncentraciji onemogućava kvalitetan, osvažavajući san, a takođe nas može uvesti u stanje imunog deficita.

Socijalno ljudi sa sindromom hroničnog umora imaju strah da li će moći da rade, da li će moći sebi da obezbede egzistenciju, često se osečaju nesvaćeno, usamljeno i izolovano.

Moje mišlenje je da prevelik fokus na simptome i strah od bolesti drži pacijenta u bolesti. Simptomi će se vraćati kada god povećevate svoju aktivnost i doživljavate stres, važno je ne pojačavati sopstvene simptome dodatnom anksioznošću, preteranom dijagnostikom i strahom od simptoma. To jeste teško, ali ne i nemoguće!

Ukoliko vam se tekst svideo ili imate neke nedoumice, slobodno pišite u komenterima!

Hvala na čitanju!

dr Vesna Ikonić Marinković